ЛЕГЕНДА О ЛАПОТУ 1971 HQ Горан Паскаљевић
У многим селима југоисточне Србије још увек живи легенда о суровом народном обичају из прошлости.
Лапот је прастари обичај убијања стараца који више нису способни да привређују, односно постају финансијски терет. Овај обичај није познат само код нас већ и у многим земљама Западне Европе. Он се задржао и у многим племенима Африке и Јужне Америке, нарочито у сушним периодима.
У крајевима Источне Србије убиство је вршено секиром, штапом или камењем уз присуство целог села. На главу жртве стављао се кукурузни хлеб уз речи „Не убијамо те ми већ овај хлеб.“
„Легенда о лапоту“ је први филм, тачније дипломски рад Горана Паскаљевића, сниман 1971. године у сврљишким селима Плужина и Луково. Главну улогу одиграо је Тиса Раденковић, мештанин села Плужина.
Према речима Тисине породице, режисер је већ на почетку снимања имао потешкоћа. Наиме, нико од мештана овог краја није хтео да учествује у пројекту, што је њему, донекле, било и разумљиво јер су им успомене на овај обичај тада биле још свеже. Једино је Тиса пристао да глуми, јер је говорио: „Ја сам стар и убрзо ћу да умрем, али макар нека живим у том филму.“ Старац је био образован и такорећи светски човек. Прешао је Албанију, боравио у Француској и Немачкој.
После проналажења још неколико статиста настали су и нови проблеми. Одједном се појавило више стараца тражећи главну улогу, а разлог томе био је високи хонорар који је обећан Тиси Раденковићу а износио је 100 000 тадашњих динара. Режисер се нашао беспомоћан, усред забаченог краја где су људи масовно пристизали, тражећи разноразне улоге у филму, наравно због висине хонорара.
За једну сцену требала им је мачка. Жена која им је позајмила животињу тражила је велику своту новца за улогу своје мезимице.
Старац Тиса је, како кажу, озбиљно схватио своју улогу, али је и због ње претрпео мноштво непријатности. Људи су се окренули против њега. Где год да се појавио људи су упирали прстом у њега и називали га вампиром. Самим тим у селу је настао нови мит о Тиси вампиру, а чак су и жене плашиле своју децу страшним Тисом вампиром.
Паскаљевић је наилазио на разноразне тужбе. Оптужили су га да би сврљишкој општини требао да плати одређену суму новца због снимања у том крају. Међутим, тадашњи управник Дома културе, господин Грујић био је пун разумевања као и мноштво угледних људи у селима па је снимање успешно завршено.