7. Marčelo, Nensi i Šljuka - FERNWEH
Četvrti singl s albuma “Nojeva varka”. Priča se nastavlja u sledećim spotovima.
Tekst: Marko Šelić Marčelo
Muzika: Aleksandar Jovanović Šljuka
Aranžmani: Nevena Glibetić Nensi, Aleksandar Jovanović Šljuka
Bubanj: Aleksandar Cvetković Drama
Bas: Marko Fabry
Snimanje i miks: Janko Maraš, studio DIGIMEDIA
Master: Goran Antović
Izdavač: Lampshade Media
Kreativna direkcija/koncept: Nemanja Maraš i Marko Šelić Marčelo
Režija, kamera, montaža, direktor fotografije: Nemanja Maraš
Asistent: Aleksandar Milošević
FX: Milan Subotić Igla
Devojku glumila: Dunja Stojanović
HVALA:
Converse-u, na dugogodišnjoj saradnji. Studiju Digimedia, u kojem je sniman ne samo deo ovog spota, već i celi ovaj album (kao i onaj prethodni). Dunji, jer je ortakinja i carica.
FERNWEH
1. strofa (Nensi):
Čekam noć da te okujem
u kukove.
Da smo ritmom
slepljeni
za pokret i zvukove.
Zarazno je lepo
sići u meso,
gde niko ne laže
i sve razbijeno je celo.
Nokti su u leđima.
Zubi su u usni.
Ja sam talas, ti si sidro.
Sve misli sa sebe svuci
i baci se, i toni
u okean koji gori.
Da lišimo se viška,
da se zaboravi suština
da posle praska ide ništa,
jer ipak…
Refren (Nensi):
To nije to.
(Samo tela)
To nije to.
(što se spoje)
To nije to.
(i preliju se)
To nije to.
(iz šupljeg u prazno)
2. strofa (Marčelo):
Dragi Mare,
Pišem ti sa groblja živaca, gde živim već neko vreme.
Al’ ti ne osećaš ništa. Ti ne želiš da ovo krene.
Ti si ravna linija po kojoj sam hodala bez ravnoteže.
I pišem ti samo da javim: najzad sam pala u sebe.
I tek odatle vidim jasno: nisi tu, uvek si drugde.
Dušo, ti si grad duhova. U tebi ni žive duše.
Samo utikač žedan struje što po noći vija budne.
Reanimacija kratkim spojem. Pa oboje nazad u svoje ćutnje.
Mi vodimo ljubav koja ne vodi nikuda. Mrvimo se.
Pa dolazim k sebi, dok još znam put. Pre nego zamrzimo se.
Ti svoje ptice držiš na lancima. Sam sabotiraš lepet.
Poneka poleti do mene, al’ zadavi se uz zveket.
Ti si ekser zakucan u juče, naopako, glavom.
A šiljak je ovamo, tu gde se nas dvoje znamo.
I vidim preko koprene neko kopno što kopni u tebi a dobro je,
ali nemam opreme da doprem prema tebi kroz koprive
do osobe koja si bio pre no što te je izrešetao nemir.
Sad kao švajcarski sir postojiš samo oko rupa u sebi.
I čekaš da kroz njih izvetriš. A ja razmišljam o vezi.
O deci. O tome kako bi bilo zapravo biti s nekim.
Ti si uvek u daljinama. Uvek tim očima begunca
zagledan kroz ljude u glečere. U stvari iza sunca.
Ti si misao-kamen: izazoveš glavobolju kad padneš na pamet.
Pepeo što samo prosut po postelji oživi u plamen.
Ali noćas, kada kolosalna samoća nadmoća me,
možda ti ponovo dođem da trampimo očaje.
Mada znam da ne vredi.
Jer mi i ova priča imamo saobraćaj pesme:
koju god strofu da povezem, slupam se o isti refren.
Refren (Nensi):
To nije to.
(Samo tela)
To nije to.
(što se spoje)
To nije to.
(i preliju se)
To nije to.
(iz šupljeg u prazno)